OSUĐEN DARKO ŠARIĆ
Pranje novca - šta je to?
U periodu koji je prethodio aktuelnom sukobu tzv. Kavačkog i tzv Škaljarskog klana, koji još uvek traje nesmanjenom žestinom, i koji trenutno najviše zaokuplja pažnju novinara i drugih lica koja se bave crnom hronikom, Darko Šarić je bio medijski najviše eksploatisana ličnost u kontekstu izveštavanja o borbi države protiv organizovanog kriminala, pri čemu je u prvi plan isticana njegova navodna uloga glavnog organizatora šverca kokaina na ovim prostorima. Međutim, pored za sada još uvek nepravnosnažne presude kojom je Darku Šariću izrečena kazna zatvora u trajanju od 15 godina, zbog međunarodnog šverca kokaina (odnosno stručnim jezikom zbog izvršenja krivičnog dela Neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl. 246. Krivičnog zakonika), sada je Darko Šarić osuđen i za pranje novca, odnosno zbog izvršenja krivičnog dela Pranje novca iz čl. 245. Krivičnog zakonika.
Šta je to pranje novca?
Šta se zapravo podrazumeva pod pranjem novca?
Krenućemo od definicije, i moglo bi se reći da ih imamo tri…
Prva, ona najjednostavnija i najopštija, mogla bi se svesti na to da je pranje novca legalizacija nelegalnog kapitala.
Druga, ona složenija, posledica je definisanja ovog pojma u međunarodno-pravnim ugovorima i konvencijama, i ista definiše pranje novca kao konverziju ili prenos imovine, uz znanje da ta imovina predstavlja prihod od krivičnog dela, u svrhu sakrivanja ili prikrivanja nezakonitog porekla imovine ili pomaganje bilo kom licu koje je umešano u izvršenje krivičnog dela u sticaju da izbegne zakonske posledice svojih radnji; sakrivanje ili prikrivanje prave prirode, izvora, lokacije, raspolaganja, kretanja, imovinskih prava ili prava vlasništva nad imovinom, uz znanje da ta imovina predstavlja prihod stečen od krivičnog dela.
I treća, ona zakonska, je zapravo način na koji je pranje novca definisano odredbom iz čl. 245. Krivičnog zakonika, odnosno ona koja određuje pranje novca u smislu krivičnog dela. Prema odredbi iz stava 1. tog zakonskog člana, krivično delo pranja novca vrši svako ko izvrši konverziju ili prenos imovine, sa znanjem da ta imovina potiče od kriminalne delatnosti, u nameri da se prikrije ili lažno prikaže nezakonito poreklo imovine, ili prikrije ili lažno prikaže činjenice o imovini sa znanjem da ta imovina potiče od kriminalne delatnosti, ili stekne, drži ili koristi imovinu sa znanjem, u trenutku prijema, da ta imovina potiče od kriminalne delatnosti.
Suštinski, pod „pranjem novac“ podrazumeva se skup aktivnosti koje za cilj imaju rešavanje najvećeg „problema“ organizovanog kriminala – kako upotrebiti i iskoristiti ogromnu količinu gotovog novca, „zarađenog“ od vršenja kriminalnih aktivnosti, najčešće od trgovine narkoticima, a da to ne bude na način koji će dovesti do otkrivanja, obzirom da sve države vrše stalne i stroge kontrole porekla gotovog novca, u svakom pojedinačnom slučaju korišćenja gotovog novca u većim sumama.
Taj skup aktivnosti se načelno može podeliti u tri faze.
Prva faza je „ulaganje“, odnosno pronalaženje načina da se veliki broj manjih suma gotovine, „unesu“ ili „ulože“ u finansijski sistem uplatama na bankovne račune, i to kroz gotovinske uplate u delatnostima koje su u redovnom smislu zakonite, a inače podrazumevaju gotovinske uplate: klađenje i organizovanje igara na sreću (kladionice, kockarnice i dr.), menjački poslovi, prodaja raznih vrsta masovne robe čije se poreklo ne može lako otkriti (prodaja secnod-hand odeće npr.). To se zapravo svodi na prikazivanje povećanog obima poslovanja, pa se u vidu navodnog „pazara“, gotovina uplaćuje na račune tih privrednih društava ili radnji koje se bave navedenim delatnostima, a koja privredna društva ili radnje su u vlasništvu lica koja su bliska onima koji preduzimaju pranje novca. Možda upravo ovde leži odgovor na pitanje koje često sebi postavljamo – otkud i zbog čega imamo tako veliki broj kladionica, menjačnica, second-hand prodavnica itd.
Druga faza je „prikrivanje“, i to se najčešće vrši kroz niz stvarnih ili simulovanih poslovnih aktivnosti, gde novac „prolazi“ kroz račune više poslovnih entiteta, da bi na kraju „završio“ na računima koje kontrolišu poslovni subjekti u vlasništvu lica koja su bliska onima koji preduzimaju pranje novca.
I treća faza je tzv. faza „integracije“, gde se novcem koji je kroz prve dve faze od „prljavog“ sada postao „zakoniti“ novac, kupuju stvari velike vrednosti – nepokretnosti, akcije ili udeli u velikim i visokorangiranim firmama i kompanijama, jahte, umetnine i nakit velike vrednosti, na šta se uredno plaća porez, i što se prikazuje kao legalno stečeni imetak.