Optužnicom Višeg javnog tužilaštva u Nišu KT.br. XXXX/YY, od xx.yy.20XX. godine, tri lica – okr. AA, okr. BB čiji sam ja bio branilac, i okr. CC, optuženo je da su svako ponaosob izvršili po jedno krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl. 246. st. 1. Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) - u daljem tekstu KZ.
Predmetna optužnica je okr. BB teretila za radnje koje su bile opisane kao „…neovlašćena predaja opojne droge…“, a što će se kasnije pokazati kao ključno za ishod postupka.
Koncepcije odbrane svo troje optuženih bile su različite – okr. AA u svojoj odbrani negirao je izvršenje krivičnog dela, okr. CC je u potpunosti priznala izvršenje radnji koje su bile opisane u optužnici, dok je koncepcija odbrane okr. BB bila takva da se okr. BB u čitavom toku postupka branila ćutanjem, dok je formalna odbrana isticala da tužilaštvo nije pružilo dokaze o tome da je na strani okr. BB postojala svest i saznanje o tome šta „predaje“ i u koju svrhu „predaje“, te da nema dokaza za bilo kakav prethodni dogovor optuženih, na kojem je tužilaštvo optužnicom insistiralo. Ukratko, formalna odbrana bazirala se na tome da tužilaštvo nije dokazalo postojanje subjektivnog elementa krivičnog dela na strani okr. BB.
Međutim, formalna odbrana okr. BB pored istaknutog u prethodnom stavu, u završnoj reči posebno je ukazala na to da se radnje koje se okr. BB optužnicom stavljaju na teret („…neovlašćena predaja opojne droge…“), NE PODUDARAJU niti sa jednom od alternativno propisanih radnji izvršenja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl. 246. st. 1. KZ, odnosno da te i takve radnje ne sadrže bitne elemente bića ovog krivičnog dela, te da samim tim ne predstavljaju krivično delo uopšte.
Naime, krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl. 246. st. 1. KZ-a, ima alternativno propisanu radnju izvršenja, te se ovo krivično delo čini izvršenjem bilo koje od sledećih radnji:
Kao što i sami možete da zaključite prostim upoređivanjem, tužilaštvo je napravilo ozbiljan propust prilikom činjeničnog opisa radnji, te je na teret okr. BB, ali i ostalih saoptuženih, stavilo radnje koje nisu sadržane u odredbi iz čl. 246. KZ-a. Krivično pravo je strogo formalno, te je jedno od osnovnih načela da okrivljeni može biti oglašen krivim samo i isključivo za one radnje koje su krivičnim zakonom propisane kao krivično delo.
Prvostepeni sud je pokušao da ovakvu grešku tužilaštva „ispravi“ prvostepenom presudom. Sud je oglasio krivim svo troje optuženih, ali su pri tom radnje izvršenja u izreci osuđujuće presude BITNO DRUGAČIJE opisane od strane suda, u odnosu na ono kako su bile opisane optužnicom, tako da je prvostepeni sud okr. BB oglasio krivim ne za „…neovlašćenu predaju droge…“, već za „…neovlašćeni prenos opojne droge radi stavljanja u promet…“.
Naravno, odbrana je uložila žalbu protiv prvostepene osuđujuće presude. Tužilaštvo međutim, žalbu na ovakvu presudu nije izjavilo, i ovaj podatak je zapravo za ovaj prikaz ona „puška na zidu“ koja će opaliti u poslednjem činu!
Žalbom odbrane je između ostalog isticano da je prvostepeni sud vršio dodavanje, odnosno dopisivanje radnji okrivljenih, koje njima nisu bile stavljene na teret optužnicom, te da to predstavlja PREKORAČENJE OPTUŽBE, što je kao apsolutno bitna povreda krivičnog postupka propisano odredbom iz čl. 438. st. 1. tač. 9. Zakonika o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019) – u daljem tekstu ZKP.
Apelacioni sud u Nišu kao drugostepeni sud, nakon provođenja drugostepenog postupka, usvojio je žalbe branioca, između ostalog i žalbu odbrane okr. BB, te je napred navedenu prvostepenu osuđujuću presudu UKINUO i vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku, pre svega zbog toga što je prvostepena presuda bila zahvaćena prekoračenjem optužbe kao apsolutno bitnom povredom odredaba postupka iz čl. 438. st. 1. tač. 9. ZKP-a, na način kako je odbrana napred isticala, obzirom da je odredbom iz čl. 420. ZKP-a propisano da je sud „vezan“ činjeničnim opisom iz optužnice, odnosno da predmet presude mogu biti samo ona lica i samo one radnje koje su navedene u optužnici, te u tom smislu sud nije ovlašćen da vrši izmenu niti lica niti radnji iz optužnice, dok je recimo slobodan da vrši izmenu pravne kvalifikacije.
U ponovljenom postupku tužilaštvo vrši izmenu optužnog akta, tako što sudu podnosi izmenjenu optužnicu, kojom su radnje svih okrivljenih, pa samim tim i okr. BB, „izmenjene“ na način kako je to prethodno prvostepeni sud učinio ranijom ukinutom prvostepenom presudom, a da pri tom tužilaštvo protiv te prethodno ukinute prvostepene presude NIJE IZJAVILO ŽALBU?! Zašto je bitno to što tužilaštvo nije izjavilo žalbu protiv prethodno ukinute presude, i zašto je to „puška“ koja će opaliti u poslednjem činu? Zato što je odredbom iz čl. 453. ZKP-a propisano da ako je izjavljena žalba samo u korist optuženog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije (ovo načelo naziva se još i zabrana reformatio in peius, odnosno zabrana preinačenja na štetu optuženog), a odredbom iz čl. 438. st. 1. tač. 10. ZKP-a, povreda zabrane preinačenja na štetu optuženog propisana je kao jedna od apsolutno bitnih povreda odredaba krivičnog postupka.
Prvostepeni sud je ovako „izmenjenu“ optužnicu „prihvatio“, te je ponovljenom prvostepenom presudom ponovo svo troje okrivljenih oglasio krivim za izvršenje po jednog krivičnog dela iz čl. 246. st. 1. KZ-a. „Prihvatanje“ optužnice prvostepeni sud je obrazlagao time da je po sredi činjenična izmena, a da se odredbom iz čl. 453. ZKP-a brani izmena u pogledu pravne kvalifikacije, te da samim tim nije povređeno načelo zabrane preinačenja na štetu optuženog, uprkos tome što tužilaštvo nije izjavilo žalbu na prethodno ukinutu prvostepenu presudu.
Kao što i pretpostavljate, odbrana je ponovo izjavila žalbu protiv ovakve presude, gde je između više žalbenih razloga na kojima se žalba zasnivala, centralni i najvažniji žalbeni razlog bilo to što je prvostepena presuda zbog povrede načela zabrane reformatio in peius, zahvaćena apsolutno bitnom povredom iz čl. 438. st. 1. tač. 10. ZKP-a, te da obrazloženje suda na koje smo skrenuli pažnju u prethodnom stavu, ni u kom slučaju nije pravilno niti zakonito!
Ranija optužnica je na teret okr. BB stavljala radnje koje nisu sadržale sve bitne elemente krivičnog dela iz čl. 246. st. 1. KZ-a, odnosno radnje KOJE NISU KRIVIČNO DELO! Suprotno ovome, „izmenjenom“ optužnicom radnje koje se stavljaju na teret okr. BB izmenjene su na način da su „dodati“ bitni elementi bića krivičnog dela iz čl. 246. st. 1. KZ-a, i to ne samo objektivni (…neovlašćeno prenošenje…), već i subjektivni (postojanje namere i svesti o tome da se prenosi opojna droga namenjena za dalji promet). Ovakva izmena činjeničnog opisa u dispozitivu optužnice, i ako u faktičkom smislu predstavlja činjeničnu izmenu (zato što je svaka izmena činjeničnog opisa po svojoj prirodi, uvek i pre svega činjenična), zapravo SUŠTINSKI predstavlja IZMENU PRAVNE KVALIFIKACIJE! Od radnji koje nisu krivično delo, a koje su bile opisane prethodnom verzijom optužnice, „došlo“ se do radnji koje po svojim elementima predstavljaju krivično delo! Tako je zapravo izmenjena pravna kvalifikacija, i to na gore, sa radnji koje nisu krivično delo, na radnje koje jesu krivično delo! Prvostepeni sud nije smeo da prihvati da postupa po izmenjenoj optužnici, već je bio u obavezi da postupa po prethodnoj verziji optužnice, i da odlučuje o radnjama koje se okr. BB stavljaju na teret tom verzijom optužnice, a te radnje ni u kom slučaju ne bi mogao da pravno kvalifikuje kao krivično delo iz čl. 246. st. 1. KZ-a (jer tim radnjama nisu obuhvaćeni svi elementi bića tog krivičnog dela), te bi jedina zakonita i pravilna presuda bila OSLOBAĐAJUĆA!
Napred opisano nije samo pravno stanovište odbrane, već je zapravo pravno stanovište Vrhovnog kasacionog suda, izraženo sa jedne strane u Stavovima krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda oko spornih pravnih pitanja u vezi kojih nije postignuta saglasnost predstavnika apelacionih sudova (Petrovaradin - 25.03.2016. godine, Beograd – 30.06.2016. godine, Niš – 30.09.2016. godine i Topola (Oplenac) – 02.12.2016. godine), ali sa druge strane i u pojedinačnim presudama tog suda, kao što su presuda Kzz.br. 1083/2018, od 03.10.2018. godine, i presuda Kzz.br. 142/2019, od 20.02.2019. godine.
Kada je po drugi put odlučivao po žalbama okrivljenih, Apelacioni sud u Nišu prihvatio je napred navedenu žalbenu argumentaciju odbrane, utvrdio je da je prvostepeni sud povredio zabranu preinačenja na štetu optuženog, te da je na taj način prvostepena presuda zahvaćena apsolutno bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz čl. 438. st. 1. tač. 10. ZKP-a. Kako je u ovom krivičnom postupku prvostepena presuda bila već ukidana, Apelacioni sud u Nišu kao drugostepeni sud bio je prinuđen da u konačnom odluči svojom presudom, te je nakon održane sednice žalbenog veća svojom presudom PREINAČIO prvostepenu osuđujuću presudu, i to tako što je optužene, između ostalog i okr. BB, OSLOBODIO OD OPTUŽBE da su izvršili po jedno krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz čl. 246. st. 1. KZ-a, obzirom da su im se inicijalnom optužnicom tužilaštva na teret stavljale radnje izvršenja koje po svom opisu ne predstavljaju niti jednu od alternativno propisanih radnji izvršenja krivičnog dela iz čl. 246. KZ-a!
1 Comment
Koleega slažem se u potpunosti suci redovno preračuju optužbu i to objektvnu ili ispuštaju djelove iz optužnice umjesto da zbog navedenog oslobode okr,od optužbe.
pozdrav