PRAVA OŠTEĆENOG
U KRIVIČNOM POSTUPKU
Da li je oštećenom potreban advokat kao i okrivljenom? Kako da oštećeni najbolje zaštiti svoja prava u krivičnom postupku?
Kada god se u javnosti govori o nekom aktuelnom krivičnom postupku, te uvek kada se u kontekstu istog govori o ulozi advokata, najčešće su u fokusu branioci, odnosno advokati okrivljenog ili okrivljenih. Retko ili gotovo nikada se o ulozi advokata ne raspravlja sa stanovišta zaštite interesa oštećenog ili oštećenih u krivičnom postupku.
Ovim se opravdano nameću mnoga pitanja… Da li je oštećenom potreban advokat kao i okrivljenom? Da li je javni tužilac kao zastupnik javne tužbe, odnosno kao neko ko podiže optužni akt protiv okrivljenog, zapravo taj koji bi trebalo da štiti interese oštećenog u krivičnom postupku? Na kraju, kako uopšte da oštećeni najbolje zaštiti svoja prava u krivičnom postupku?
Ko se zapravo smatra „oštećenim“?
Hajde da krenemo od toga kako odredbe Zakonika o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019) – u daljem tekstu ZKP, definišu ko se smatra oštećenim, koja je uloga oštećenog u krivičnom postupku, koja su prava oštećenog u krivičnom postupku itd.
Odredba iz čl. 2. st. 1. tač. 11. ZKP-a određuje definiciju oštećenog - "oštećeni" je lice čije je lično ili imovinsko pravo krivičnim delom povređeno ili ugroženo. Međutim, prava i obaveze oštećenog u krivičnom postupku, odnosno njegovu ulogu, propisuju odredbe iz čl. 50. do čl. 67. ZKP-a, u posebnom odeljku koji je naslovljen kao „OŠTEĆENI, OŠTEĆENI KAO TUŽILAC I PRIVATNI TUŽILAC“. Upućujemo na ranije objavljen tekst „Abeceda krivice (deo prvi)“, u kojem smo između ostalog pokušali da pojasnimo značenje pojma „oštećenog“. Šta se podrazumeva pod pojmovima „oštećeni kao tužilac“ i „privatni tužilac“ objasnićemo malo dalje u tekstu, ali ipak sada skrećemo pažnju na to da je zastupanje od strane advokata nekom licu koje se po napred navedenoj definiciji smatra oštećenim, zapravo najpotrebnije kada se nađe u ulozi oštećenog kao tužioca ili u ulozi privatnog tužioca!
Šta oštećeni može u postupku – koja su mu konkretna prava?
Odredbe iz čl. 50. ZKP-a propisuju da oštećeni ima pravo da:
- podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje;
- ukaže na činjenice i da predlaže dokaze koji su od važnosti za predmet dokazivanja;
- angažuje punomoćnika iz reda advokata;
- razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz;
- bude obavešten o odbacivanju krivične prijave ili o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja;
- podnese prigovor protiv odluke javnog tužioca da ne preduzme ili da odustane od krivičnog gonjenja;
- bude poučen o mogućnosti da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu;
- prisustvuje pripremnom ročištu;
- prisustvuje glavnom pretresu i učestvuje u izvođenju dokaza;
- podnese žalbu protiv odluke o troškovima krivičnog postupka i dosuđenom imovinskopravnom zahtevu;
- bude obavešten o ishodu postupka i da mu se dostavi pravnosnažna presuda;
- preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom.
Istim se članom, u stavu 2., propisuje da se oštećenom može uskratiti pravo da razmatra spise i razgleda predmete dok ne bude ispitan kao svedok. Ovakvo ograničenje prava oštećenog je nužno, u cilju pribavljanja što verodostojnijeg iskaza od strane oštećenog, ako je to od interesa za dalje vođenje postupka, kako oštećeni ne bi bio u iskušenju da, motivisan željom da se „osveti“ okrivljenom, svoji iskaz „upodobljava“ činjeničnom stanju u spisima predmeta, kako bi što više otežao krivično-procesni položaj okrivljenog Takođe istim članom, ali u stavu 3., propisano je da će javni tužilac i sud upoznati oštećenog sa pravima navedenim u stavu 1. ovog člana.
Ne, javni tužilac ne zastupa oštećenog, i da oštećenom je potreban advokat!
Upravo ovde dobijamo odgovor na prva dva od napred navedenih pitanja! Prvenstvena uloga javnog tužioca jeste da goni učinioce krivičnih dela, te da u tom cilju pokreće krivični postupak, rukovodi istragom, podiže i zastupa optužnicu itd. Obzirom da je oštećeni lice čije lično ili imovinsko pravo povređeno izvršenjem predmetnog krivičnog dela, ove radnje koje preduzima javni tužilac mogu ujedno biti usmerene i na zaštitu prava oštećenog kao učesnika u postupku, ali samo posredno! Međutim, prema odredbama ZKP-a javni tužilac nema izričitu niti neposrednu obavezu da štiti ili „zastupa“ prava oštećenog! Kao što smo napred videli, njegova obaveza je da oštećenog POUČI o pravima koje oštećeni ima po zakonu, ali to ne znači da će preduzimanje onih radnji na koje je javni tužilac ovlašćen po zakonu, nužno voditi kao punoj zaštiti i ostvarivanju svih prava oštećenog u krivičnom postupku!
Dakle, na strani oštećenog i te kako postoji potreba za angažovanjem punomoćnika iz reda advokata, što je zapravo jedno od napred citiranih pojedinačnih prava oštećenog. Način na koji javni tužilac „posmatra“ jedan krivični događaj, često se razlikuje od „doživljaja“ oštećenog. Javni tužilac po prirodi stvari teži što bržem i što jednostavnijem okončanju krivičnog postupka, što često može podrazumevati da se od strane javnog tužioca kao dela državnog aparata „previde“ pojedini interesi oštećenog. Punomoćnik oštećenog u takvoj situaciji može insistirati na drugačijem pristupu javnog tužioca, i u tom smeru može skretati pažnju na pojedine dokaze, ili na određena tumačenja već postojećih dokaza. To primera radi može biti u direktnoj vezi sa stvaranjem pravne mogućnosti da oštećeni nadoknadi štetu koju je pretrpeo usled izvršenja krivičnog dela, bilo da se radi o stvarnoj materijalnoj šteti, ili pak o pretrpljenim duševnim bolovima kao nematerijalnoj šteti. Postupanje punomoćnika oštećenog može doprineti otkrivanju i zapleni određene imovine okrivljenog, bilo da je ista pribavljena neposrednim izvršenjem konkretnog krivičnog dela, ili je nelegalno stečena izvršenjem krivičnih dela u kontinuitetu, iz koje se kasnije oštećeni može namiriti. To je samo od jedan od praktičnih implikacija angažovanja punomoćnika od strane oštećenog, ali su one zapravo brojne – advokat kao punomoćnik oštećenog doprineće da se izbegne tzv. sekundarna viktimizacija oštećenog u postupku, tako što će npr. sprečiti agresivno postupanje branilaca prilikom ispitivanja oštećenog u toku postupka, ukoliko se isti ispituje kao svedok; nadomestiće eventualno neiskustvo ili nezainteresovanost zamenika javnog tužioca koji neposredno postupa u sudnici; aktivnim učestvovanjem u ispitivanju svedoka i izvođenju drugih dokaza doprineće rasvetljavanju onih činjenica koje su od značaja za zaštitu interesa oštećenog itd.
Kada je oštećenom advokat naročito potreban?
Tri su zakonom propisane situacije, u kojima je prema našem mišljenju, potreba da oštećeni angažuje punomoćnika iz reda advokata izraženija, i u kojima bi stručna pomoć advokata svakako doprinela zaštiti interesa oštećenog.
Prva je kada javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice. Naime, prema odredbi iz čl. 51. st. 1. ZKP-a, ako javni tužilac, za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga pouči da može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu. Prema odredbi iz čl. 51. st. 2. ZKP-a, oštećeni ima pravo da podnese prigovor u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana. Ako oštećeni nije obavešten, može da podnese prigovor u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, obustavio istragu ili odustao od krivičnog gonjenja. Sastav prigovora protiv odluke o odbačaju krivične prijave, u situaciji kada se očigledno radi o „graničnom“ slučaju, i gde postoji potreba da se dodatno „nijansiraju“ one okolnosti slučaja koje bi išle u prilog pokretanju krivičnog postupka protiv izvršioca konkretnog dela, svakako zahteva stručan pristup od strane advokata!
Druga situacija je kada oštećeni stiče svojstvo „oštećenog kao tužioca“. Do ove situacije može doći ako nakon potvrđivanja optužnice javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe. Tada, a kako propisuju odredbe iz čl. 52. ZKP-a, sud će pitati oštećenog da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu. Ako oštećeni nije prisutan, sud će ga u roku od osam dana obavestiti o odustanku javnog tužioca od optužbe i poučiti da može da se izjasni da li hoće da preuzme gonjenje i zastupa optužbu. Oštećeni je dužan da se odmah ili u roku od osam dana od dana kada je primio obaveštenje i pouku iz stava 1. ovog člana izjasni da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu, a ako nije obavešten - u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac izjavio da odustaje od optužbe. Ako oštećeni izjavi da preuzima krivično gonjenje sud će nastaviti, odnosno odrediti glavni pretres. Stupanje na mesto javnog tužioca od strane oštećenog, podrazumeva da oštećeni zastupa optužbu pred sudom, odnosno da oštećeni preduzima sve one pravne radnje u postupku koje inače preduzima javni tužilac, što opet zahteva neposrednu asistenciju stručnog lica, odnosno punomoćnika iz reda advokata!
I treća situacija je kada oštećeni ima svojstvo „privatnog tužioca“! Potrebno je znati da se određena krivična dela ne gone po službenoj dužnosti. To znači da ni policija ni javni tužilac neće pokretati krivični postupak, čak i onda kada imaju neposredna saznanja da je takvo delo izvršeno, odnosno kada im je izvršenje takvog dela prijavljeno od strane oštećenog. Radi se o krivičnim delima koja podrazumevaju radnje za koje zakonodavac smatra da su manje društveno opasna, od radnji izvršenja pojedinih „težih“ krivičnih dela. Drugim rečima, radi se o krivičnim delima kojima se pretežno ugrožava određeni privatni interes oštećenog kao pojedinca, a u manjoj ili zanemarljivoj meri je ugrožen opšte društveni interes. Takva krivična dela se procesuiraju, odnosno za takva krivična dela se pokreće i vodi krivični postupak, i donosi presuda, samo ukoliko je to inicirao lično oštećeni podnošenjem „privatne krivične tužbe“. Ukoliko oštećeni u određenom roku pokrene privatnu krivičnu tužbu, onda se on nalazi u sličnoj situaciji kao i oštećeni kao tužilac – oštećeni zastupa optužbu pred sudom, neposredno učestvuje u postupku, preduzima sve pravne radnje koje inače preduzima javni tužilac itd. Najpoznatija krivična dela koja se gone podnošenjem privatne krivične tužbe od strane oštećenog jesu krivično delo „laka telesna povreda“, ukoliko su lake telesne povrede nanete prostom fizičkom silom, bez korišćenja kakvog oruđa, zatim krivično delo „uvrede“, kao i krivično delo „sitna krađa, utaja i prevara“ (krađa, utaja i prevara smatraju se sitnom, ako vrednost ukradene ili utajene stvari, odnosno šteta prouzrokovana prevarom ne prelazi iznos od pet hiljada dinara, a učinilac je išao za tim da pribavi malu imovinsku korist, odnosno da prouzrokuje malu štetu) itd. Opet se nedvosmisleno nameće zaključak da će i oštećenom kao privatnom tužiocu, uglavnom biti potrebna stručna pomoć punomoćnika iz reda advokata kako bi adekvatno i na najbolji način zaštitio i ostvario svoja prava!
Umesto zaključka!
Bez namere da prenaglašavamo značaj advokata kao punomoćnika oštećenog, smatramo da se iz prednjeg teksta jasno može zaključiti da se interes javnog tužioca i interes oštećenog ne moraju nužno uvek „poklapati“. To samo po sebi može stvoriti potrebu na strani oštećenog za stručnom pomoći od strane lica koje profesionalac, odnosno od strane punomoćnika iz reda advokata, a sve u cilju što adekvatnije zaštite prava oštećenog, i što potpunijeg ostvarivanja njegovih interesa. U situacijama pak kada je potrebno izjaviti prigovor zbog odbačaja krivične prijave, ili kada se oštećeni nađe u ulozi oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca, ubeđeni smo da je angažovanje punomoćnika iz reda advokata od strane oštećenog, više nego neophodno, možda čak i nužno!