KRIVICA U DOBA KORONE
(ili preki sud 2.0)

Presuda Osnovnog suda u Dimitrovgradu, doneta u petak 27.03.2020. godine, kojom je okrivljeni koji je prekršio meru samoizolacije oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela „Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije“ iz član 248. Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) - u daljem tekstu KZ, te kojom je istom okrivljenom za izvršenje predmetnog krivičnog dela izrečena kazna zatvora u trajanju od 3 godine, opasan je presedan, protiv koga bi se trebalo boriti u najmanju ruku u istoj meri kao i protiv širenja i posledica širenja samog tzv. „Korona“ virusa!

Verujete mi, svako kome je barem malo stalo da stečenih ljudskih prava i građanskih sloboda, trebalo bi od ovakvih „presuda“ da strahuje u istoj meri kao i od virusa!

Zašto?

Zato što ovakva „presuda“ predstavlja začetak jedne druge vrste „virusa“! Strahovanje da do pojave takve vrste „virusa“ može doći izrazio sam u prethodnom tekstu, i strahovanje se pokazalo više nego opravdanim! Naime, radi se o „virusu“ u vidu nastojanja izvršne vlasti da stavi pod kontrolu rad sudova u potpunosti, kako bi imala potpuni monopol vlasti – i da propisuje, i da sprovodi, i da sankcioniše ne postupanje po propisanom!

Može neko reći: „A šta je loše u tome? Zavešće se red, sprečiti korupcija, onemogućiti razni dogovori ispod žita! To nam je baš sada potrebno da sprečimo širenje zaraze, spasemo živote!“… Možda može neko imati i šaljivu dosetku kao jedan gospodin na Twitter-u koji je poručio svima nama koji brinemo o zakonitosti i ustavnosti u vreme epidemije, da kada se razbolimo i odemo kod lekara, tražimo da nas leče Ustavom itd.

Na žalost, svako ko bi tako nešto rekao ili barem pomislio, ne bi bio upravu! Svi moraju imati u vidu da će ova epidemija, kao i svaka prethodna, jednog dana prestati. Tada će se čitavo čovečanstvo, pa i naše zabito društvo u okviru njega, vratiti svojim poslovima, uobičajenim svakodnevnim aktivnostima, društvenim interakcijama, i tada, jednog dana, mnogi od nas će imati svoj „sudar“ sa državnim aparatom! Nekom će biti potrebna građevinska dozvala, neko će tužbom potraživati dug, neko će pokušavati da ostvari pravo na penziju, protiv nekoga će bračni drug vršiti nasilje, nekome će lopovi obiti kuću, a neko će bogami da se voljno ili nevoljno nađe i sa one strane zakona na kojoj su obično lopovi. Pomenuti gospodin sa Twitter-a će možda biti procesuiran za saobraćajni prekršaj, za koji će biti uveren da ga nije počinio?! I tada, kada strah od bolesti i smrti bude već izbledeo, potisnut i vraćen od strane naše psihe duboko nazad u dubine atavizma, tada će se svi u trenutku svog „sudara“ sa državom setiti Ustava i svojih prava, i insistiraće na svojim pravima, žestoko i snažno!

Međutim, postoji opasnost da ne bude načina za realizaciju zajemčenih prava, obzirom da u „sudaru“ pojedinca sa državom, jedino efikasan i nezavistan sud može biti autoritet koji će „preseći“ koja su i kolika prava pojedinca u svakom konkretnom slučaju! Takvih sudova neće biti ukoliko izvršna vlast na način na koji je „izdejstvovala“ presudu sa početka teksta, nastavi sa praksom i uvođenjem neke vrste „apgrejdovanih“ prekih sudova – prekih sudova 2.0! Sada se to odvija pod plaštom epidemije, i može neupućenima čak delovati i opravdano, ali postoji opravdana bojazan, da ako ne bude bilo otpora, ako stvari prođu „ispod radara“, isto ili slično postupanje izvršne vlasti može da se nastavi i nakon okončanja epidemije! Prosto, takva je priroda svake izvršne vlasti, ne samo kod nas i ne samo sada, već svuda i uvek!

Šta je to što je sa aspekta zakona, prava i pravne nauke loše u napred navedenoj presudi? Najmanje dve stvari – način sprovođenja postupka i izrečena kazna!

Šta je sporno u načinu sprovođenja postupka?!

Niti jednom odredbom Ustava RS ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006) – u daljem tekstu Ustav, niti pak bilo kojom odredbom Zakonika o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019) – u daljem tekstu ZKP, nije propisana mogućnost da se okrivljeni saslušava posredstvom video linka! Šta više, propisano je upravo suprotno – OBAVEZNA NEPOSREDNOST! Odredbom iz člana 33. stava 4. Ustava propisano je da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi U NJEGOVOM PRISUSTVU i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani. Takođe, odredbom iz člana 13. stava 1. ZKP-a propisano je da se okrivljenom koji je dostupan sudu može se suditi SAMO U NJEGOVOM PRISUSTVU, osim kada je suđenje u odsustvu ovim zakonikom izuzetno dozvoljeno (ovaj izuzetak se ne odnosi na konkretan slučaj, ali neću dalje to obrazlagati kako se ne bi išlo previše u širinu). Ovde ću se vratiti delu prethodnog teksta – vanredno stanje je uvedeno i uređeno određenim pravnim okvirom, koji između ostalog čine:

• Odluka o proglašenju vanrednog stanja ("Sl. glasnik RS", br. 29/2020),
• Uredba o merama za vreme vanrednog stanja ("Sl. glasnik RS", br. 31/2020),
• Odluka o proglašenju bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-COV-2 zaraznom bolešću ("Sl. glasnik RS", br. 23/2020, 24/2020, 27/2020, 28/2020, 30/2020, 32/2020 i 35/2020),
• Naredba o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 34/2020)

Ovakvom zadatom regulativom jesu u jednom delu ograničena ljudska prava i slobode zajemčena Ustavom, ali NISU STAVLJENE VAN SNAGE napred citirane odredba Ustava i ZKP-a kojima se propisuje obavezna neposrednost sudskog postupka! Ta i tako propisana obavezna neposrednost nije sama sebi cilj – ona osigurava i jemči da će ostala prava koje okrivljenom priznaju Ustav i ZKP, zaista biti realizovana u praksi, a ovo je opet bitno jer jedino ostvarivanje prava okrivljenog u praksi daje legitimitet sudskoj odluci, pogotovo osuđujućoj! Puno ostvarivanje prava okrivljenog u praksi, razlikuje legitimnu osuđujuću presudu od gole državne sile!

Kao neko ko je ovom poslu, biću slobodan da ovde javno iznesem nešto što je među kolegama javna tajna – u mnogim sudovima, pogotovo u unutrašnjosti, zbog zastarelog načina vođenja zapisnika, neprihvatanja i nerazumevanja odredaba ZKP-a (ovaj ZKP kolokvijalno se još uvek naziva „novi“, i ako je u primeni od 2013. godine), upitnog kvaliteta sudijskog kadra itd., suđenja i njihov tok često ne liče na ono što bi po zakonu suđenje trebalo da bude! Uvođenje posrednog učešća okrivljenog u postupku, putem video linka, dodatno će urušiti kvalitet suđenja! Sada se upotreba video linka pravda epidemijom, ali će nakon epidemije možda nekom u Ministarstvu pravde pasti na pamet da bude ekonomičan – zašto voziti okrivljene iz pritvorskih jedinica na suđenja, kada možemo uštedeti na gorivu i omogućiti im suđenje video linkom! Šta ćemo onda?! Kako ćemo protiv takvog argumenta?!

U krajnjem, zašto suditi putem video linka, pa čak i u toku epidemije?! Siguran sam da je pravilnom primenom odgovarajućih mera, kao i pravilnom i potpunom upotrebom zaštitnih sredstava, moguće organizovati i sprovesti sudsko ročište na kojem će neposredno učestvovati svi koji bi po zakonu trebalo, i na kojem će ujedno sva ta lica biti zaštićena od potencijalnog širenja virusa!

Šta je sporno sa izrečenom kaznom?

Sporno je to što odredbe KZ-a propisuju opšta pravila o ODMERAVANJU KAZNE, pa je tako odredbom iz člana 54. stava 1. KZ-a propisano:

Da li je moguće da je sudija u konkretnom slučaju pravilno odmerio sve napred navedene olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, i da je i nakon toga našao opravdanim sa stanovišta svrhe kažnjavanja da se izrekne maksimalna, najstroža kazna zatvora u trajanju od 3 godine?!

Naravno da nije!

Da podsetimo, za izvršenje krivičnog dela iz člana 248. KZ-a zaprećena je novčana kazna ili kazna zatvora do 3 godine, što u praksi znači da se može izreći samo novčana kazna, samo zatvorska kazna, u trajanju od 30 dana do maksimalnih 3 godine, da se za izrečenu kaznu zatvora u trajanju do 1 godine, može odrediti da se ima izdržavati u kućnim uslovima, i na kraju može se izreći i uslovna osuda, ako sud procesni da se i tako može postići svrha kažnjavanja.

I sada, pored ovakve lepeze mogućnosti, u prvom suđenju putem video linka, sudija Osnovnog suda u Dimitrovgradu „utvrđuje“ da je sa stanovišta svrhe kažnjavanja opravdano jedino izreći efektivnu kaznu zatvora u maksimalnom trajanju – 3 godine?! Poređenja radi, većina osuđenih za „dilovanje“ opojne droge najčešće dobija kaznu zavora u trajanju od 3 do 5 godina. Nije sporno da ne postupanje po propisanim merama protiv širenja zarazne bolesti COVID-19 predstavlja društveno opasno ponašanje! Međutim, mi u šturom saopštenju Osnovnog suda u Dimitrovgradu nismo imali priliku da čujemo koje to okolnosti u konkretnom slučaju opravdavaju izricanje najstrože kazne? Šta to ponašanje okrivljenog u konkretnom slučaju čini društveno najopasnijim, pa je bilo neophodno ići sa kaznenim maksimumom? Da li je okrivljeni zaražen, odnosno da li je to znao, pa ipak nije bio poštovao meru samoizolacije? Zbog čega je prekršio meru samoizolacije? Jel to neki trivijalni, ili obesni razlog, ili nešto možda uslovno rečeno bitnije? Da li je bio upoznat sa merom samoizolacije? Ako jeste bio, kako? Da li mu je izričito saopštena ta obaveza po ulasku u zemlju, ili se od njega očekivalo da je informisan? Da li je dobio zvanično rešenje o određivanju ove mere ili ne?

Druga slična presuda koja je usledila nakon ove „prve“, presuda Osnovnog suda u Požarevcu, kojom je izrečena nešto blaža, ali dalje prestrogo odmerena kazna zatvora u trajanju od 2 godine, okrivljenom za isto krivično delo izvršeno kršenjem mere obavezne samoizolacije po povratku iz inostranstva, bolje oslikava besmislenost i nezakonitost ovako strogih kazni, obzirom da tu znamo nešto od okolnosti konkretnog slučaja. Naime, radi se o licu koje se u zemlju vratilo pre uvođenja vanrednog stanja, kojem niko nije prilikom prelaska državne granice izdao bilo kakvo rešenje niti je usmeno upozoreno o meri, i koje se pre pritvaranja danima normalno ponašalo, nije se krilo, išlo je po selu, u prodavnicu, seklo drva, jer nije bilo svesno obaveze samoizolacije. Procenite sami, da li je ovo „delo“ koje opravdava izricanje kazne zatvora u trajanju od 2 godine?!

Jasno je da je po sredi ne pravilno odmeravanje kazne od strane sudije, već jedno „komesarsko“ postupanje, svojstveno prekim sudovima, sa željom da se po svaku cenu, što brže i medijski što efektnije pokaže „snaga“ države, da se zavede red, da se emituje odlučnost u ovoj „odsudnoj“ borbi! Društvo u kojem su ne tako davno preki sudovi ne samo oduzimali sva građanska prava, već i streljali, trebalo bi da se plaši ovakvog postupanja više nego virusa! Nije streljanje, ali… Takođe, radi se o zabrinjavajućem stepenu neke vrste „samocenzure“ postupajućeg sudije! Tačnije, radi se o želji da se prekomernom strogoćom i prekomernom revnošću u sprovođenju ukaza i dekreta izvršne vlasti, pokaže toj istoj izvršnoj vlasti da je taj konkretni sudija „ispravan“, da prihvata paradigmu postupanja izvršne vlasti, i da ga u toj nameri neće zaustaviti ni Ustav, ni zakon, ni prava i slobode pojedinaca, ništa!

Za mene, duboko uznemiravajuće!

Ne posedujem dovoljno spisateljskih kvaliteta kako bi laicima dočarao koliko je napred opisano postupanje suda i sudija loše po društvo, te ću se stoga poslužiti citatom:

(„Omerpaša Latas“ Ivo Andrić, opis sudije Junus-efendije)