KRIVICA U DOBA KORONE
(ili pravda za Luku Jovića)

Stupanjem na snagu mera propisanih Naredbom o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 34/2020) – u daljem tekstu Naredba, kao i mera obaveznog karantina za naše državljane „povratnike“ iz karantina, propisane ranijom Odlukom o proglašenju bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-COV-2 zaraznom bolešću ("Sl. glasnik RS", br. 23/2020, 24/2020, 27/2020, 28/2020, 30/2020, 32/2020 i 35/2020) – u daljem tekstu Odluka, započeta je još jedna runda večitog „sporta“ u Srba – polemika (svestan sam da je ovo zapravo eufemizam, rasprava je pojam koji bliže oslikava stvarnu situaciju) o valjanosti i opravdanosti ovakvih mera vlasti (htedoh reći Vlade RS, ali setih se da je neko drugi tu zapravo dominantniji u odlučivanju, a ne želim da ovaj tekst ima politički prizvuk).

Neću detaljno o tome u čemu se mere protiv COVID-19 sastoje, obzirom da su nas mediji svih vrsta o tome danima izveštavali više nego dovoljno. Zapravo, obim informisanja o merama važan je za jedan zaključak koji će uslediti dalje u tekstu, skoro kao ona čuvena puška na zidu (šalim se naravno).

Ukratko:

• licima starijim od 65 godina, odnosno starijim od 70 godina u naseljima sa manje od 5000 stanovnika, zabranjeno je kretanje van objekata stanovanja;
• svim licima zabranjeno je kretanje van objekata stanovanja u periodu od 20,00 časova uveče do 05,00 časova ujutru – mera u narodu poznatija kao „Polizei Stunde“;
• naši državljani koji se vraćaju iz inostranstva obavezuju se na samoizolaciju u kućnim uslovima (radi se o stavljanju pod zdravstveni nadzor a ne o karantinu kako se u javnosti često pogrešno navodi) u trajanju od 14 dana, a ako dolaze iz područja koja se smatraju žarištima širenja virusa, obavezuju se na izolaciju u trajanju od 28 dana (ovo bi trebalo da bude mera karantina, mada se u Odluci ne precizira kako će se i gde izvršavati).

Da odmah nešto razjasnimo! Uprkos ličnom mišljenju o merama (koje neću ovde iznositi obzirom da izjašnjenje o tome ne spada u moju struku, i bilo bi u najmanju ruku neozbiljno), kao pravnik apsolutno sam na stanovištu da se iste moraju poštovati! Nečije lično ubeđenje da su mere loše ili neadekvatne, ili preterane, ne može prenebregnuti činjenicu da su iste donete, i to nesumnjivo u konsultaciji sa stručnim licima, te da su stupile na snagu! Propisi su propisi - kako glasi jedna od replika iz zvanično najboljeg filma u istoriji naše kinematografije!

Međutim, uporedo sa stupanjem na snagu predmetnih mera, u javnosti se povela rasprava o tome kakve će biti posledice za one koji u sebi nose bar deo „čuvenog“ srpskog hajdučkog gena?! Da li će se i kako kažnjavati oni koji mere ne poštuju, odnosno postupaju suprotno istim?! Počev od dekice koji je u Novom Pazaru prvo veče „policijskog sata“ proveravao da li stvarno nema nikog na ulici, do mučenog Luke Jovića (za one koji ne prate sport naš fudbaler za koga je čuveni Real iz Madrida platio nečuvenih 60 milona Evra), koji je umesto da bude u izolaciji ili samoizolaciji nakon povratka iz Španije (da li je potrebno reći da se radi o žarištu), verovatno krenuo kod svoje devojke Sofije Milošević (za neupućene manekenka, poznatija kao devojka fudbalera Luke Jovića), ali ga je premijerka „spazila“, te smo tako dobili pravi krimi zaplet!

Tu nastupa tradicionalni haos u medijskom izveštavanju o pitanjima koji uključuju pravnu tematiku, uzrokovan potpunim nepoznavanjem funkcionisanja krivično-pravnog sistema Republike Srbije, kako na strani novinara, tako i na strani građanstva uopšte!

Mediji prenose izjavu ministra Stefanovića da će svako ko bude kršio policijski čas biti kažnjen novčanom kaznom od 150.000,oo RSD?! Zašto ovo nije baš potpuno tačno, videćemo dalje u tekstu (neki verovatno hoće biti kažnjeni, i to baš ovom kaznom, ali sigurno ne svi). Naslov u novinama – Novosađaninu koji je prekršio izolaciju napisana kazna na licu mesta?! Već je sam tekst demantovao sopstveni naslov – licu je podneta krivična prijava, i nikakvih „pisanja“ kazni na licu mesta nije bilo. By the way, kazne se ne „pišu“, već izriču! Tužilaštva su se oglašavala saopštenjima koja sadrže suvoparne, za većinu nerazumljive stručne termine i pojmove, kao što su: „podnošenje krivične prijave u redovnom postupku“, „izricanje mere zadržavanja od 48 sati“, „krivično pravna odgovornost izvršilaca“ i sl. Navođenje ovakvih primera iz medija bi potrajalo!

Napokon, tema ovog teksta je da li ne postupanje po merama za suzbijanje COVID-19 ili postupanje suprotno istim predstavlja krivično delo, i koje? Zatim, kako će se utvrđivati krivično-pravna odgovornost lica koje ne postupaju ili postupaju suprotno ovim merama? I u krajnjem, kakve će biti kazne, i ko će ih i kako određivati i izricati?

Odgovor na prvo pitanje pruža nam član 248. Krivičnog zakonika ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) - u daljem tekstu KZ, kojim je propisano krivično delo „Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije“, i to na sledeći način:

Uprkos tome što kao i svaki branilac imam uslovni refleks dovođenja u sumnju svake unapred pretpostavljane krivice, neminovno se nameće zaključak – ne postupanje po Naredbi i Odluci kojima su propisane mere za suzbijanje COVID-19, odnosno za suzbijanje tzv. Korona“ virusa (ili kolokvijalno i jednostavnije ne postupanje po merama), zaista predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela „Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije“ iz člana 248. KZ-a. Odnosno, a kako bi krivičari stručno rekli, u ne postupanju po napred opisanim merama za suzbijanje COVID-19, sadržani su svi elementi bića krivičnog dela iz člana 248. KZ-a.

Na šta je bila usmerena moja branilačka sumnja?

Kao što ste iz zakonske formulacije ovog krivičnog dela i sami mogli da utvrdite, radnje ne postupanja po propisima, odlukama ili naredbama kojima su propisane određene mere, predstavljaju radnju izvršenja ovog krivičnog dela samo za vreme epidemije kakve opasne zarazne bolesti. Kada nastupa epidemija? Ko određuje ili proglašava da je nastupila epidemija? Da li je dovoljno to što laički smatramo da smo u epidemiji, ili je potrebna potvrda određenog nadležnog državnog organa? I još važnije, da li bolest COVID-19 izazvana virusom SARS-COV-2 predstavlja „opasnu zaraznu bolest“, i ponovo, da li je dovoljno da se u javnosti neka bolest smatra opasnom zaraznom bolešću (budimo realni, ljudi oboljevaju i umiru, šta je više potrebno da se nešto smatra opasnim i zaraznim), ili je potrebno da to bude propisano nekim aktom, ili proglašeno od strane nadležnog državnog organa?

Ovde moramo konsultovati Zakon o zaštiti stanovišta od zaraznih bolesti ("Sl. glasnik RS", br. 15/2016) – u daljem tekstu Zakon.

Šta je epidemija? Sledi jedna rogobatna definicija iz čl. 7. st. 2. tač. 7. Zakona - epidemija zarazne bolesti je obolevanje od zarazne bolesti neuobičajeno po broju slučajeva, vremenu, mestu i zahvaćenoj populaciji ili neuobičajeno povećanje broja obolelih sa komplikacijama ili smrtnim ishodom, kao i pojava dva ili više međusobno povezanih slučajeva zarazne bolesti koja se nikada ili više godina nije pojavljivala na jednom području ili pojava većeg broja oboljenja čiji je uzročnik nepoznat, a prati ih febrilno stanje.

Da li je potrebno proglasiti epidemiju? Prema odredbama čl. 6. st. 2. Zakona, načelno je propisana obaveza nadležnog ministra da, kada su za to ispunjeni uslovi, po određenoj proceduri proglasi epidemiju određene zarazne bolesti. Međutim, u Republici Srbiji epidemija nije zvanično proglašena (ili barem ja nisam uspeo da pronađem takvu odluku)! Da li ovo znači da imamo tzv „rupu u zakonu“ koja će potencijalno sprečavati procesuiranje lica koja ne postupaju po Naredbi i Odluci, odnosno po merama za suzbijanje tzv. „Korona“ virusa?! Naravno da ne! Iz odredbe propisane u istom čl. 6. ali u st. 3. Zakona, proizilazi da proglašenje pandemije određene zarazne bolesti od strane Svetske zdravstvene organizacije („SZO“), proizvodi isto pravno dejstvo kao i proglašenje epidemije u Republici Srbiji, te u slučaju proglašenja pandemije od strane SZO, nema ni potrebe proglašavati epidemiju! Dakle, pravno posmatrano imamo ispunjen uslov postojanja epidemije!

Šta se smatra zaraznom bolešću? Odredbama iz čl. 5. Zakona taksativno je navedeno koje sve bolesti spadaju u zarazne bolesti. Bio sam iznenađen kada sam shvatio da se na toj listi ne nalazi se bolest COVID-19 izazvana virusom SARS-COV-2! Da li sada imamo tzv „rupu u zakonu“ koja će potencijalno sprečavati procesuiranje lica koja ne postupaju po predmetnim merama?! Opet i naravno, NE! Odredbom iz čl. 6. st. 1. Zakona propisano je doslovce sledeće - U slučaju opasnosti od zarazne bolesti koja nije određena u članu 5. ovog zakona a koja u većoj meri može ugroziti stanovništvo Republike Srbije, Vlada na predlog ministra nadležnog za poslove zdravlja, može takvu bolest proglasiti zaraznom bolešću čije je sprečavanje i suzbijanje od interesa za Republiku Srbiju, kao i odrediti odgovarajuće mere, uslove, način sprovođenja, izvršioce i sredstva za sprovođenje. Dakle, Odlukom koju smo u punom nazivu citirali na početku teksta, bolest COVID-19 izazvana virusom SARS-COV-2 proglašena je zaraznom bolešću, i ima se smatrati, u zakonskom smislu, upravo takvom – opasnom zaraznom bolešću!

Sve navedeno znači da su preduslovi za procesuiranje i kažnjavanje lica koja ne postupaju po napred navedenoj Naredbi i Odluci ispunjeni! Međutim, kako će se oni kažnjavati? Da li će im se kazne izricati po automatizmu? Na licu mesta? Da li im je kazna koju im je „odredio“ ministar Stefanović „zagarantovana“? U krajnjem, da li naš nesrećni Luka Jović ima pravo na odbranu?!

Uprkos Odluci o proglašenju vanrednog stanja ("Sl. glasnik RS", br. 29/2020), potonjom Uredbom o merama za vreme vanrednog stanja ("Sl. glasnik RS", br. 31/2020) NISU PROPISANE mere kojima bi bile stavljene van snage odredbe Ustava Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006) i Zakonika o krivičnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 i 35/2019). To znači da Ustav i Zakonik o krivičnom postupku i dalje VAŽE u delu kojim se svim građanima Republike Srbije jemči:

• pravo na pravično suđenje;
• posebna prava okrivljenog, među kojima naročito pravo na odbranu, pravo na iznošenje dokaza, pravo na suđenje u njegovom prisustvu itd.;
• pravo na sigurnost u kaznenom pravo, odnosno naročito pravo da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda;
• pravo da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka;
• pravo da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su, neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza;
• obavezu suda da nepristrasno oceni izvedene dokaze i da na osnovu njih sa jednakom pažnjom utvrdi činjenice koje terete ili idu u korist okrivljenom; itd.

Kao što i sami zaključujete, kažnjavanju i izricanju kazni za ne postupanje po merama za suzbijanje tzv. „Korona“ virusa nužno će morati da prethodi redovna sudska procedura, za koju algoritam u konkretnom slučaju procesuiranja zbog izvršenja krivičnog dela „Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije“ iz člana 248. KZ-a podrazumeva: podnošenje krivične prijave, preduzimanje pojedinih odnosno prethodnih istražnih radnji, podnošenje optužnog predloga, sprovođenje krivičnog postupka, izricanje presude, žalba, drugostepena presuda po žalbi itd.

Svako lice koje bude osumnjičeno i kasnije potencijalno optuženo za izvršenje krivičnog dela iz čl. 248. KZ-a, imaće pravo na odbranu, osporavanje dokaza koje su prikupili policija i tužilaštvo, predlaganje sopstvenih dokaza itd. Neko bi mogao da se brani recimo pravnom zabludom – da jednostavno kaže da nije znao za propisane mere (čl. 29. KZ-a - nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi; pravna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno; učiniocu koji nije znao da je delo zabranjeno, ali je to bio dužan i mogao da zna, kazna se može ublažiti). Neki mediji prenose da se pomenuti Luka Jović izvinio građanima Srbije, uz napomenu da mu nisu dobro objašnjeni uslovi izolacije. Navodno je bio u zabludi jer su u Španiji uslovi karantina bili drugačiji. Tu dolazimo do one puške na zidu sa početka! Teško je zamisliti scenario u kojem bi sud ovakvu odbranu prihvatio, imajući u vidu razmere informisanja o navedenim merama, i činjenicu da su teško nekom mogle ostati nepoznate, pogotovu prosečnom licu za koje se očekuje redovno konzumiranje medijskih sadržaja. Osim toga, bio je dužan da zna, da se raspita, da se interesuje itd. Neki drugi mediji su pak preneli „vest“ da se Luka Jović izgovorio odlaskom u apoteku, pa bi on ili neko u sličnoj situaciji mogao da se brani pozivanjem na krajnju nuždu. To je pravni institut koji isključuje krivicu i ako je nesporno da su radnje koje predstavljaju krivično delo preduzete, zato što je takvim radnjama izvršilac otklanjao od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo – u prevodu, samo tetki da odnesem lek! Mada, i takva konstrukcija odbrane bila bi prilično „nategnuta“! Dalje, u tom i takvom krivičnom postupku biće moguće osporavati zakonitost dokaza na kojima se zasniva optužba, ukoliko je recimo jedini dokaz rezultat praćenja kretanja preko nadzora signala mobilnog telefona (korišćenje ove metode potvrdio je i sam najviši držani predstavnik). Veliko je pitanje da li je ovakvo „nadgledanje“ građana zakonito, imajući u vidu odredbe Zakonika o krivičnom postupku i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (ovo nije tema te neću u detalje, ali kolege znaju na šta aludiram). Na kraju, i ono najvažnije, ako se prethodno uverio u izvesnost krivice izvršioca krivičnog dela iz čl. 248. KZ-a, jedino i isključivo sudija je nadležan da tom i takvom izvršiocu izrekne kaznu! Ona može biti novčana kazna u iznosu od 150.000,oo dinara, ali može biti i novčana kazna u nekom drugom iznosu. Ako sudija utvrdi da su ispunjeni određeni uslovi, za ovo krivično delo može izreći i uslovnu osudu, ali i kaznu zatvora, i to kako kaznu zatvora koja se izdržava u kućnim uslovima, tako i tzv. realnu kaznu zatvora (što bi se reklo „pravi“ zatvor). Dakle sudija je taj „koji se pita“, i „vezan“ je jedino odredbama iz članova 42. do 77. KZ-a, kojima su propisani svrha kažnjavanja, vrste kazni i uslovi za njihovo izricanje, kao i uslovna osuda i sudska opomena.

Dakle, da zaključimo:

• da, ne postupanje po Naredbi i Odluci kojima su propisane mere za suzbijanje COVID-19, odnosno za suzbijanje tzv. Korona“ virusa (ili kolokvijalno i jednostavnije ne postupanje po merama), ne samo da je neodgovorno prema sebi i pogotovo prema drugim, nego i predstavlja izvršenje krivičnog dela „Nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije“ iz člana 248. KZ-a;
• ne, neće biti kažnjavanja na licu mesta, niti mandatnih kazni, niti je bilo kome unapred „zagarantovana“ novčana kazna u određenom iznosu ili kazna zatvora, obzirom da zajemčena prava koja se tiču izricanja krivičnih sankcija i prava okrivljenog NISU SUSPENDOVANA NITI STAVLJENA VAN SNAGE proglašenjem vanrednog stanja i određivanjem mera koje će se sprovoditi u vanrednom stanju, bar za sada.